Da je pi­to­mo be­ran­sko se­lo Do­nja Rža­ni­ca, smje­šte­no duž de­sne oba­le Li­me, bo­gom da­no za vo­ćar­sku pro­iz­vod­nju po­tvr­đu­je i osmde­set­tro­go­di­šnji Mi­lo­sav Če­jo­vić ko­ji de­ce­ni­ja­ma na svo­joj plan­ta­ži u za­se­o­ku Bi­je­danj uz­ga­ja raz­li­či­te vr­ste šlji­va, ja­bu­ka, kru­ša­ka i ora­ha. Ovaj još uvi­jek krep­ki pen­zi­o­ner pod­sje­ća da je nje­go­vo se­lo od­u­vi­jek va­ži­lo za mje­sto do­brih i uzor­nih do­ma­ći­na, ko­ji su, ba­ve­ći se po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom, uspi­je­va­li da iz­dr­ža­va­ju svo­je broj­ne po­ro­di­ce. Is­ti­če da su to­ro­vi bi­va­li pu­ni sto­ke, ko­še­vi pu­ni ži­ta, dok su se u po­dru­mi­ma sla­ga­le vre­će krom­pi­ra i dru­gih po­vr­tlar­skih pro­iz­vo­da. Sva ima­nja, ka­ko na­vo­di, bi­va­la su ob­ra­đe­na do po­sled­njeg pe­dlja, a u ure­đe­nim voć­nja­ci­ma ra­đa­le su to­ne i to­ne kru­ša­ka, ja­bu­ka i šlji­va, od ko­jih se, iz­me­đu osta­log, spra­vlja­la i kva­li­tet­na ra­ki­ja. Če­jo­vić na­gla­ša­va da je on, za raz­li­ku od mno­gih, ostao do­sle­dan tra­di­ci­ji svo­jih pre­da­ka i da ga po­seb­no ra­du­je što su šlji­ve, kao i osta­lo vo­će od ko­jeg se pe­če do­bra ra­ki­ja, ro­di­le i ove go­di­ne i što će nje­go­vi po­dru­mi bi­ti bo­ga­ti­ji za no­ve ko­li­či­ne „ka­plji­ce ko­ja ži­vot zna­či“.
- U na­šem se­lu se od­u­vi­jek uz­ga­ja­lo vo­će i pe­kla do­bra ra­ki­ja. Jer sva­ki do­ma­ćin se osje­ća sreć­nim kad u svom po­dru­mu ima ra­ki­je sa ko­jom će do­če­ka­ti go­sta i put­ni­ka na­mjer­ni­ka. Ta­ko­đe, pe­če­nje ra­ki­je pred­sta­vlja po­se­ban uži­tak, jer je to do­ži­vljaj ne sa­mo za do­ma­ći­na, ne­go i za či­ta­vo se­lo. Za­to sam i i ja svo­ju pa­žnju po­sve­tio odr­ža­va­nju po­sto­je­ćih voć­nja­ka, za­sa­đi­va­nju no­vih vr­sta i nji­ho­voj za­šti­ti. Ta­ko na uzor­noj par­ce­li da­nas imam mnoštv šlji­va od ko­jih se iz­dva­ja sta­ra sor­ta de­be­li­ca od ko­je se za­si­gur­no spra­vlja naj­bo­lja ra­ki­ja na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma. Tu su i sta­bla ja­bu­ka, kru­ša­ka i ora­ha, što sve za­jed­no či­ni jed­no ogled­no po­ljo­pri­vred­no do­bro. Vre­men­ske pri­li­ke su ove go­di­ne po­go­do­va­le do­brom ro­du, što zna­či da će za ne­ko­li­ko mje­se­ci na mom ima­nju iz ka­zan­ske lu­le po­te­ći kva­li­tet­na šlji­vo­vi­ca, ali i ja­bu­ko­va i kru­ška ra­ki­ja – na­vo­di Če­jo­vić.
Is­ti­če da mu go­di­ne ne pri­či­nja­va­ju ne­ku po­seb­nu te­ško­ću i da se naj­bo­lje osje­ća u svom voć­nja­ku.
- Ra­dio sam u dr­žav­nim slu­žba­ma i ta­ko ste­kao pen­zi­ju. Imam ku­ću u gra­du, ali se, ipak, naj­bo­lje osje­ćam u svom voć­nja­ku dok po­sma­tram ka­ko šlji­ve po­la­ko ru­de sta­sa­va­ju­ći u slat­ke plo­do­ve. Vo­lim da ra­dim oko vo­ća iako sam za­ga­zio u de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta. To me i odr­ža­vau kon­di­ci­ji, tim pri­je kad se zna da se sva­ki pa­žnja po­sve­će­na vo­ću vi­še­stru­ko vra­ća o če­mu svje­do­či i ov­go­di­šnji rod – is­ta­kao je Če­jo­vić.
On se iskre­no na­da da se tra­di­ci­ja vo­ćar­stva ne­će pre­ki­nu­ti u Do­njoj Rža­ni­ci i da će i mla­đe ge­ne­ra­ci­je pu­nu pa­žnju po­sve­ći­va­ti ovoj ci­je­nje­noj i ko­ri­snoj dje­lat­no­sti.
- Mla­dim lju­di­ma tre­ba obez­bi­je­di­ti po­god­no­sti ka­ko bi, umje­sto što se ba­ve ne­kim ne­is­pla­ti­vim po­slo­vi­ma, kre­nu­li da ob­ra­đu­ju ze­mlju i da ta­ko ži­ve od svo­ga ra­da. Kao pr­vo po­treb­no je stvo­ri­ti am­bi­jent u ko­jem bi mla­di po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­đa­či bi­li si­gur­ni da će sve svo­je tr­žne vi­ško­ve la­ko pro­da­ti. Kad bi se to po­sti­glo, si­gu­ran sam, da bi Be­ra­ne ubr­zo po­sta­la mje­sto u ko­jem bi ima­li sve vi­še vo­ća­ra i po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­đa­ča spo­sob­nih da na svo­jim ima­nji­ma stvo­re do­ho­dak od ko­jeg bi mo­gli da iz­dr­ža­va­ju svo­je po­ro­di­ce - za­klju­čio je Če­jo­vić.D. J.